Zapadni Balkan

Praktičan vodič kroz ulogu novinara u društvu

Mi novinari često zaboravljamo zašto pišemo tekstove. Da li vodimo računa o tome šta čitaoce zanima? Da li smo dali dovoljno informacija ili smo ih doveli u zabludu? Novinar i urednik sa velikim iskustvom na Balkanu, Tomas Braj, u ovom priručniku nam nudi konkretne savete sa važnom porukom – da svaki novinar piše za čitaoca.

„U ovoj oblasti nema ispravnog ili pogrešnog, crnog ili belog, nema apsolutnih izvesnosti. Samo radno iskustvo i razmena sa koleginicama i kolegama mogu da dovedu do poboljšanja novinarskog rada.“

Nemački novinar Tomas Braj (Thomas Brey) decenijama je radio kao novinar i urednik na Balkanu, pratio je politička i društvena dešavanja, ali i rad novinara u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. U ovom priručniku za svakodnevni rad, Braj nam jasno i koncizno, bez dlake na jeziku i suvišnih objašnjenja, uz mnogo primera i sa zdravom dozom humora ukazuje koje je zanatske probleme iz domaće prakse primetio i kako da izađemo na kraj sa njima.

Braj nas najpre podseća na teorijske osnove novinarstva, na ulogu novinara u društvu i ilustruje zašto bez dobrih medija nema ni demokratije. Pruža nam i aktuelni kontekst – objašnjava pad tiraža štampanih novina, koncentraciju tržišta i predstavlja ko su vlasnici medija u zemljama regiona, kao i koja je njihova čitanost/gledanost. Braj koristi relevantna istraživanja da nam približi šta građani misle o slobodi medija, novinarima, informisanju i svom mestu u političkom odlučivanju.

Vešto nas suočava i sa dilemom svih medija – kako da naplatimo svoj rad pored društvenih mreža i parole „sadržaj je besplatan“? Čitaoci i gledaoci su navikli da sadržaj plaćaju samo pažnjom koju mu poklanjaju, koja se potom koristi za reklame, objašnjava Braj, a paralelno sa tim opada spremnost korisnika da plate za dobar novinarski rad. Kao posledica, upozorava, redakcije se smanjuju pa ih manjak ljudi, pritisak rokova i mnoštvo tema čine manje otpornim na uticaje rastuće grupe eksperata za odnose sa javnošću. Uspeh „botova“ koji nameću teme i umnožavaju mišljenja i poplave lažnih vesti ne idu nam na ruku.

U svemu ovome medijski profesionalci treba da nađu svoje mesto i izbore se za novinarstvo kakvo demokratija zahteva.

To je profesionalno, politički i ekonomski nezavisno novinarstvo, kaže Braj, novinarstvo koje postupa bez straha, koje čuva ravnotežu između distance i empatije i koje će svoje čitaoce da osposobi za kritiku. Naivna je bila ideja društvenih mreža da svako može da bude istovremeno i čitalac i urednik, dodaje. Novinari su danas zaglavljeni između uloge u društvu kome je potrebno nezavisno novinarstvo i očekivanja vlasnika medija da donose profit, a neretko i da se bave propagandom, jer „politika na medije gleda kao na instrument u konfrontaciji sa političkim protivnikom“.

Da bi nas usmerio u pravu ulogu, Braj nas kratko provodi kroz proces prepoznavanja šta jeste, a šta nije vest i kojim formama novinarskog izražavanja (vest, intervju, komentar...) se služi nemačka agencija Deutsche Presse-Agentur (dpa), a od kojih se većina i kod nas redovno koristi. Podseća nas na zlatna pravila odnosa prema izvorima informacija, uči kako da izveštavamo o slučajevima kriminala, zašto proveru činjenica treba uvek da imamo na umu, a daje nam i druga kratka i nedvosmislena uputstva za bavljenje ozbiljnim novinarstvom.

Ipak, najveći deo priručnika posvećen je praksi. Kroz oko 120 konkretnih primera (koji se u celosti vide skeniranjem QR koda) Brej nam pokazuje neke od najčešćih grešaka koje mediji danas prave i tera nas da razmišljamo kako to može bolje. Za primere je uglavnom koristio nedavno izveštavanje kredibilnih medija iz regiona (umesto očiglednog izbora izveštavanja tabloida). Kroz konstruktivnu kritiku nam pokazuje zašto je pogrešno preterivati (citirati vojnike koji, navodno, tvrde da je bilo teže u majskim poplavama 2014. godine nego u ratu (Novosti), porediti smanjenje penzija sa genocidom (Informer)), gde su skriveni problemi sa nekritičkim preuzimanjem tuđih tekstova (propaganda je besplatna), zašto naslovi tekstova ne treba da sadrže mišljenje novinara, zbog čega je važno da gradimo odnose sa sopstvenim izvorima, ali i šta neodgovarajuća naslovna fotografija izaziva kod čitaoca.

Ako razmišljate da studirate novinarstvo ili ste na početku studija, ukoliko ste novi u redakciji u kojoj kolege i urednici nemaju vremena da rade sa vama, a imate želju da se pridružite najboljima, krenite od ove knjige. Ona ne može da nadomesti iskustvo, ali pomaže da preskočite nekoliko stepenika, u dobrom smeru.

Ipak, ovo nije samo priručnik za neiskusne već i zgodna skripta za iskusne novinare, za medijska udruženja i one koji na fakultetima predaju novinarske predmete. Pomoći će i svima koji žele da unaprede svoju medijsku pismenost.

Za mene je ovaj priručnik bio podsetnik o veoma bitnim i donekle zaboravljenim standardima novinarstva, uz korisna rešenja koja sam izvukla iz iskustava nemačkih kolega. Ipak, moram da priznam da sam se radeći praktične vežbe više puta zapitala: „kako da stignem svaki dan sve ovo da primenim?“ Onda sam se setila: razlika između vrhunskih profesionalaca i „prepisivača“ u novinarstvu je sledeća – ako ti je stalo naći ćeš vremena, bar dok ti ne pređe u naviku.

Zato savetujem vama koji čitate da uzmete flomastere za podvlačenje u ruke, instalirate QR čitač na pametne telefone i krenete na put do vrha profesionalnog novinarstva.