SRBIJA
„Zlo je zlo i treba da se kaže da je to zlo“
Kao dugogodišnji istaknuti član Liberalno demokratkse partije (LDP) i NVO Regional koja se bavi temama ljudskih prava i pravne države, Đorđo Žujović je nebrojeno puta radio na zajedničkim projektima sa fondacijom Fridrih Nauman. Od ove godine je član Socijaldemokratske Partije Srbije. Ovaj kratki razgovor sa njim vodimo zbog čina gradjanske hrabrosti koji je, ne prvi put, iskazao i prošle sedmice kada je u centru Beograda, bacanjem farbe (kreča) na mural posvećen osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću simbolično postao savest demokratske evropske Srbije.
„Zlo je zlo i treba da se kaže da je to zlo“, je izjava koju ste dali jednoj TV stanici nakon što ste mural Ratka Mladića prelili krečom, a u međuvremenu ste bili prinuđeni da napustite zemlju iz bezbednosnih razloga – da li bi i sada ponovili čin od pre neki dan?
Pre svega, želim vama da se zahvalim na mogućnosti da razgovaramo o ovim događajima otvoreno i onako kako o njima treba govoriti. Baš tako, zlo jeste zlo i ne vidim drugačiji način da se to kaže. Ratko Mladić je zločinac, osumnjičen, optužen, osuđen. Ne postoje kalkulacije sa tim stvarima, niti mogućnost da se nečija krivica i odgovornost umanje. Srbija nije zemlja zločinaca, nije zemlja ubica i ne dozvoljavam da grupa nasilnika bude nekakav obrazac koji treba da slede mlade generacije. Tužan sam kad to vidim, ali i dalje znam da je u ovoj zemlji više normalnih ljudi i da to što danas ćute, ne znači da sutra neće progovoriti. Naravno da bih sutra učinio isto, to se podrazumeva. Nisam želeo da čopor dođe u situaciju da mi sudi kako su osmlisli, ne dozvoljavam da mi oni naude i pokušaju da me ponize. U njihovom huliganskom svetu ja sam danas neprijatelj kojem oni žele zlo jer sam pokazao, ne samo ja, nego i drugi, da tu nema straha od njih i da nam neće uništavati svima živote, ili bar mi nećemo to mirno gledati. Ovo je borba koja će dugo trajati.
Mural je naslikan krajem jula ove godine, a navodno su autori istog pripadnici desničarskih organizacija. Tek sada, u novembru mural biva medijski ispraćen – šta se dešavalo između? Više od tri meseca bez reakcija, kako je došlo do toga?
To smatram greškom svih nas i jednom vrstom građanskog propusta. Taj zlokobni mural koliko vidim najmanje je uznemirio građane Vračara. Nažalost, on je uznemirio region, naše susede, komšije, ali i posebno delove Srbije u kojima živi pretežno bošnjačko stanovništvo. I naravno da nije stvar u jednom muralu, ovde je reč o njihovoj poruci koja vremenom treba da postane nešto oko čega neće biti diskusije. A to je da je Ratko Mladić heroj. To mi ne smemo da dopustimo, zbog prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Možete vi da čuvate nekakvu sliku na zidu, u redu. Mogu da se organizuju nasilničke grupe koje ugrožavaju druge da iskažu svoj stav. Nema problema, borićemo se sa tim. Ali šta ćemo sa istinom o Srebrenici?
Ko po Vašem mišljenju stoji iza ovoga i da li se situacija može svrstati u „odvlačenje pažnje javnosti“ od nečega što bi trebalo da je za javnost bitno, recimo promene Zakona o sprovođenju referenduma, i tome slično?
Video sam te malodušne stavove, pošto nije bitno ko je odgovoran za smrt hiljada ljudi, pa hajde o tome da se priča na silu navodno, da se ne bi pričalo o drugim stvarima? Dosta čudna konstatacija dela javnosti, samo što ne primećujem gde jedno isključuje drugo. Ali sa druge strane, znam dobro gde je problem. Vi imate dobar deo društva, koji sebe posmatra na jedan način, ubeđeno je u svoju progresivnost, dok stavove o bliskoj prošosti ne biste mogli da im razlikujete od bilo kog nacionaliste. O tome se ovde radi. Imate političke elite koje se uporno bave politikom bez da imaju jedan politički i vrednosni stav. Koordinate dnevne politike u Srbiji su pogrešno postavljene i ovo su za mene teme gde se lako razvrstaju svi. Pošto ovde ne pričamo o nekakvim stranačkim borbama, ovo su testovi ljudskosti i normalnosti. Ovo su crvene linije u pristojnosti, kao i kod slučaja peticije za aboliciju ubica Zorana Đinđica. U oba slučaja imate nažalost ćutanje onih koji bi morali biti jako glasni i odsustvo bilo kakve konkretne akcije. To su oni koji u svemu vide nekakvu zaveru, pošto je danas valjda najbitnije da li će neki pojedinac osvojiti vlast ili je izgubiti. U mom svetu nije.
Prema pisanju medija, od 20. septembra postojalo je rešenje Inspektorata beogradske opštine Vračar po kome je stanarima naloženo da mural uklone u roku od dva dana od prijema rešenja. Stanari nisu odgovorni za izradu murala, plaše se da ga uklone, traže pomoć i podršku – šta mislite ko bi trebalo da naloži i izvrši uklanjanje murala?
Mural mora i biće uklonjen. Na ovaj ili onaj način, to će biti rezultat. Razumem strahove stanara i njihovu bojazan da to učine, ipak su oni svakog dana na tom mestu gde patroliraju nasilnici. Ništa im ne zameram, naprotiv. Ne ulazim u pravne procedure, odnosno ko kome treba da naredi jedan takav čin, uzdam se u pobedu zdravog razuma i svesti koliko ovakve stvari i poruke štete pre svega našoj zemlji. Ali još jednom ponavljam, taj mural će biti uklonjen, ali nekih deset će sutra da nikne. U redu, tako razmišljaju oni koji u ovome vide nekakvu borbu za navodne interese srpskog naroda. Oni su spali na vračarske zidove, neka su. Mi moramo da pričamo o Ratku Mladiću, njegovom činu, neprolaznoj sramoti i istini koja nas ne može i neće zaobići. Mi moramo da popravljamo odnose u regiji, da čuvamo mir, da ne dozvolimo da na površinu izađu oni koji bi odmah zaratili, samo da se još jednom preračunaju koliko im to donosi koristi, finansijiske naravno. Zato je taj mural pogrešna poruka. Zbog lika koji je oslikan, njegovog dela odnosno nedela i zato što takve slike iz ovog grada drugima ne daju mira. Beograd je kosmopolitski, otvoren grad, grad normalnih ljudi. Oni su većina, a ne glasni huligani.
Kako ohrabriti onu ćutljivu većinu među građanima Srbije, da ne samo izraze, već i ultimativno zahtevaju od svoje države da se i ona bezuslovno pridržava svojih zakona i međunarodnih obaveza koje smo prihvatili?
Mislim da su nasilnici iznenađeni malo odgovorom koji su dobili. Oni su navikli da dobijaju te njihove zamišljene bitke i svaki otpor njih remeti. Navikli su da igraju na ljudske strahove, dok čim dobiju odgovor, na neki način odstupaju. Nije većina u ovoj zemlji saveznik takvima, samo su normalni ljudi u svojim poslovima, opterećeni svakodnevnim životom i borbom za opstanak. Ne treba testirati takve ljude, niti njihovo trenutno ćutanje smatrati za slabost. Verovatno nema neke formule po kojoj će se oni ohrabriti, ali svakog dana neko nešto uradi što pokaže da su ti ljudi svuda okolo i da se ne mire sa slikama koje idu iz njihovih sredina. I pored toga što se plašim godina koje su pred nama, optimista sam da će ljudi izbeći sve zamke i neće opet zagaziti u nešto što nas može odvesti u ponovni pakao. Uz to što još jedan sukob sa našu zemlju može biti fatalan, posle koga definitivno neće biti nazad.